Претрага
Мени

Историја града

ИСТОРИЈА ЧАЧКА

Најстарија откривена археолошка налазишта на овом простору, која говоре о постојању људских заједница и њиховом животу, припадају периоду неолита или млађег каменог доба (од око 5500. до 3200. године пре нове ере). Регистровани су и локалитети из бронзаног доба, углавном хумке.

Најзначајнији праисторијски налаз потиче из насеља Атеница, где су око 500. пре нове ере сахрањени, највероватније, трибалски кнез и кнегиња са богатим златним и сребрним накитом. Следећи велики историјски период - Антички, одговара времену римске доминације на овом подручју.

На чачанској територији откривена су бројна пољопривредна имања са пратећим објектима (villae rusticae) из римског доба. На основу још неких налаза (епиграфских натписа, метала и керамике) може се рећи да се антички живот на овом простору одвијао у периоду од II до почетка V века наше ере, када је територија Чачка и околине припадала римској провинцији Далмацији.

У самом центру града истражене су терме из II и IV века наше ере. Након велике сеобе народа на овом простору живот замире. Тек у VI веку, у брдско-планинском подручју око Чачка, подиже се византијско утврђење, данас названо Градина, за које се претпоставља да је представљало административни и верски центар целe области.

Најстарији поуздано потврђени материјални остаци живота Срба на овим просторима, који су се на Балкан доселили за време византијског цара Ираклија (610-641), откривени су на локалитету "Кулина", под Кабларом, а  који су датовани у X-XI век.

За време Стефана Немање, овај крај је под влашћу његовог брата Страцимира, који њиме управља између 1168. и 1189. године, и на месту данашње цркве подиже манастир Моравски Градац, који је био и седиште епископије, а касније митрополије.

Чачак се под данашњим именом први пут помиње 18. децембра 1408. године, у једном спису из Дубровачког архива.

Турска власт на овим просторима није била угрожена све до Бечког рата (1683-1699). Аустријска војска је 1688. године продрла дубоко у Србију, када су устаници опленили и Чачак. Након две године аустријска војска и српски устаници били су поражени, а турска војска је ускоро разорила и сва устаничка места у Западној Србији. Мир између две царевине није дуго трајао. Уочи Аустро-турског рата 1716-1738. Чачак је имао око 150 кућа. Ослобођење у јесен 1717. затекло је "ненасељено пусто место", које је Пожаревачким миром остало у аустријским рукама. Турци су у својој офанзиви, крајем фебруара 1738. године, поново заузели и спалили Чачак.

После поновног пада северне Србије у турске руке, велики део овог простора остао је пуст услед сеоба преко Саве и Дунава. То је време када се на ово подручје насељава становништво из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Старог Влаха, од којих данас потиче 90 одсто становниака овог краја. За време Кочине крајине, варош су 1788. попалили устаници кнеза Алексе Ненадовића.

Чачак је у Првом српском устанку ослобођен у пролеће 1804. године. Варош је 1808. имао 250 становника. Када су Турци 1813. напали Србију са свих страна, под њихову власт пао је и Чачак. После поновног освајања Србије, репресалије над српским становништвом од стране Турака биле су неподношљиве. Мисао о новом устанку ниједног тренутка није замирала.

У селу Трнава код Чачка, септембра 1814. избила је Хаџи-Проданова буна и углавном је остала у локалним оквирима. Турци су је свирепо угушили.

Нови устанак плануо је у Такову, следеће, 1815. године на пролеће, и захватио велики део Србије. Велика битка у Чачку трајала је од 25. априла до 13. јуна. Решена је у неколико узастопних бојева на простору од брда Љубића и варошког шанца. Погинуо је и предводник турске војске Имшир - паша, а уништена је главнина турске војске у Београдском пашалуку.

Чачак се после Другог српског устанка развијао као нахијско седиште. После коначног одласка Турака из Чачка, почетком тридесетих година XIX века, варош је имала само 900 становника.

Коначна обнова цркве извршена је 1834. године.

У граду је 1837. године почела да ради и Гимназија. Средином XIX века Чачак је имао око 1.500 становника. Градски центар са саборном црквом и објектима балканске архитектуре подсећао је на доба прве владе кнеза Милоша Обреновића.

Независност и међународно признање коју је Србија добила 1878. године условили су велики економски препород целе земље.

Чачак постаје велики центар за промет пољопривредних производа у Западној Србији. У железнички саобраћај Чачак је укључен 1911. када је у град ушао први воз.

Привредни напредак условио је и раст града. Број становника се са 2.290 из 1874. године повећао на 3.869 у 1890. години, да би 1900. годину дочекао са 4.232 житељ, а чији је број нарастао на 5.671 у 1910. години.

Након трогодишње Аустро-угарске окупације, Чачак је ослобођен 25. октобра 1918. године. Град је наставио свој развој, али овога пута у сасвим новом амбијенту проширене државе.

Чачак је 1921. године, добио и електричну енергију за напајање домаћинстава и првих већих индустријских постројења, Војно-техничког завода који је почео да ради 1930. године и запошљавао око 1.000 радника и Фабрике хартије, основане 1930, која имала око 200 радника.

Општи напредак огледао се и прерастањем Гимназије у Чачку из шесторазредне у осморазредну и отварањем нове зграде 1927, у којој је гимназија и данас смештена. Урађена је и обнова цркве, 1929. године. Све је то за последицу имало и повећање становника града, са око 5.000 из 1918. на око 13.000 пред 1941. годину.

Током 1941. године Чачак и његова околина су средиште устанка, као и каснијег грађанског рата између партизана и четника. Сукоби између два покрета избилу су око питања заједничке команде, ознака које нису државне, револуционарних органа власти. Немци су поред репресије над цивилним становништвом и појединачних и масовних ликвидација својих непријатеља, извршили и пљачку индустријских постројења.

Окупација је у многоме вратила читаво подручје чачанског краја, у период са почетка XX века. У јесен 1944. године потпомогнути подршком западних савезника и јединица Црвене армије, припадници партизанског покрета однели су превагу.

Коначно ослобођење Чачка догодило се 3. десембра 1944. када су немачке јединице истеране из града.

После Другог светског рата дошло је до револуционарног преображаја друштва. Развој Чачка од ослобођења земље 1945. године био је успорен услед последица окупације и рата. Обновљена су многа и изграђена нова предузећа, културне установе, спортска друшта. Град којег данас познајемо у овом периоду добио је и своју архитектонску физиономију. Број становника Чачка непрекидно је растао. Од око 13.000 из 1948. године, када је достигнут број житеља града пред почетак Другог светског рата, преко 27.642 становника у 1961. години до 72.392 у 1991. години. У целој општини је 1991. било укупно 116.618 становника.

info@cacak.rs
starmenuchevron-down